U 17. veku, nakon višegodišnjih borbi, Turci su proterani sa podrucja Podunavlja. Madarska, nasledna monarhija Habzburgovaca, ostala je bez naroda i delom je razrušena. Da bi, izmedu ostalog, povecali i broj poreskih obveznika, vladari ciljano vrbuju doseljenike sa podrucja srednjeg toka Dunava. Izgledi za bolje životne uslove su izazvali pravu iseljenicku groznicu, pre svega u južnonemackim državama. Naime, propale žetve, ratovi i visoki porezi doveli su mnoge porodice u težak ekonomski položaj.
U nekoliko iseljenickih talasa, tzv. seobama Švaba odvijalo se plansko naseljavanje madarskog Sredogorja, „Švapske Turske", Backe, Banata, Slavonije, Srema i Podrucja oko Satmara. Približno 200.000 kolonista iz citavog jugozapadnog nemackog prostora, ali i iz Hesena, Frankonije i Bavarske se u 18. veku naselilo u Madarskoj. Na jednostavnim drvenim brodovima, „ulmskim kutijama", na put od Ulma niz Dunav je krenulo mnogo zanatlija i seljaka.
Nemacki doseljenici, poznati kao Švabe (od 1920. godine Podunavske Švabe), brzo su se prilagodili životu u zemlji, koja je krajem 18. veka vec imala devet miliona stanovnika. Osim Madara u miru jedni s drugima su živeli i Srbi, Hrvati, Ru
muni, Jevreji, Bugari, Slovenci, Grci, Turci, Romi i mnogi drugi narodi. Habzburška monarhija bila je krov multietnicke države na jugoistoku Evrope.
Medutim, nacionalno-državne ideologije su sve više dovodile do razilaženja. Nakon Prvog svetskog rata je Madarska 1920. godine Trijanonskim mirovnim sporazumom izgubila oko dve trecine svoje dotadašnje teritorije. Srbi su zajedno sa Hrvatima i Slovencima dobili sopstvenu državu. Rumunija je dvostruko uvecana. Time se podrucje naseljavanja Podunavskih Švaba deli na tri države.
Krajem i nakon Drugog svetskog rata mnoge Podunavske Švabe su primorane da napuste svoju domovinu. Ostao je samo mali broj. Bili su hapšeni, obespravljeni, oduzeta im je imovina i dugo potom su bili diskriminisani. Podunavske Švabe danas žive u Madarskoj, Srbiji, Hrvatskoj i Rumuniji. Brojke variraju izmedu 80.000 i 140.000. osoba.
Opis i simbolika grba Podunavskih Švaba
U gornjem polju grba orao, koji podseca na obavezu careva Rimsko-nemacke imperije da u 18. veku na braniku Zapada štite pogranicna podrucja carevine, širi svoja krila nad ustalasanom linijom Srednjeg Dunava koja grb deli na dve jednake polovine.
Orla je u grb uveo, kao znamen carske moci, još Karlo Veliki u 9. veku.
U donjoj polovini uzdiže se utvrdeni grad Temišvar, simbol carskog, nemackog utvrdenja i vojne granice prema Turskoj. Sa leve strane Temišvar je flankiran poslednjom mesecevom cetvrti kao svetovnim znamenom islama odnosno kao simbolom tursko-islamske pretnje Zapadu 17. i 18. veka na izdisaju. Sunce kao simbol Hrista, koji se slavi kao sunce pravicnosti i kao istinska svetlost, oznacava istovremeno obnovu hrišcanske kulture u zemljama Dunavskog basenu - nasuprot varvarstvu i islamu koji uzmice - i svetlu tacku u buducnosti.
Polje na stranama i ispod tvrdave predstavljeno je u perspektivi linijama, što ukazuje na brazde njiva i na plodnu zemlju koju su Podunavske Švabe pretvorili u oranice.
Šest tornjeva tvrdave u ovom grbu su simboli za šest glavnih podrucja naseljavanja - za Bakonjsko gorje na jugozapadu Madarske, za „Švapsku Tursku" (tj. za komitate Tolna i Baranja na jugu Madarske), za Slavoniju, Srem, Backu, srpski i rumunski Banat i za rumunski region Satu Mare.
Talasasta traka simbolizuje Dunav kao sudbinsku reku Podunvaskih Švaba, najmladeg nemackog plemena, niz koju su se spuštali njihovi preci u tzv. „Ulmskim kutijama", na splavovima i u baržama naseljavajuci se sa obe strane njenog srednjeg toka - delimicno i u podrucju defanzivne Vojne krajine kao carevi granicari - preobražavajuci zabarene i zaparložene predele u obradive površine.
Grb pokazuje i nacionalne boje crnu, crvenu i zlatnu kao i boje podunavsko-švapskog plemena zelenu i belu. Crna, crvena i zlatna boja kao simbol nemackog jedinstva i boje nemacke države preuzete su u grb zato što se istorija podunavsko-švapskog plemena do 1806. godine odvijala u okvirima Rimsko-nemacke imperije.
Bela boja je simbol miroljubive naravi Podunavskih Švaba a zelena je boja nade i boja njihovog novog zavicaja koji je zahvaljujuci njihovom pionirskom poduhvatu pretvoren u žitnicu.
Orlovo perje je crno, kljun i jezik su crveni, oci bele. Gornja polovina štita u funkciji grba koja nosi orla zlatne je boje (u heraldici to je žuta boja!). Talasasta traka Dunava je plava a donja polovina grba, koja prikazuje zlatno sunce i beli mesecev srp, je bela. Bele su i zidine utvrdenja, krovovi su mu crveni a polje sa izbrazdanim njivama s obe strane utvrdenja i ispred njega je zeleno.
Audio zapisi različitih dijalekata Podunavskih Švaba
Ovde ćete pronaći petnaest audio zapisa intervjua, realizovanih u periodu između 2021. do 2022. Intervjui su nastali kao rezultat realizovanog projekta "Dijalekti Podunavskih Švaba", u kojima su mladi iz Srbije intervjuisali pripadnike nemačke nacionalne zajednice u Vojvodini o njihovom životu i iskustvima. Projekat je realizovan u saradnji sa depandansom Gradskog muzeja Sombor, Muzejem Podunavskih Švaba.
Audio zapise intervjua možete koristiti za svoje potrebe, na žalost samo u nešto lošijem kvalitetu snimka. Na Vaš upit Vam možemo staviti na raspolaganje audio snimke boljeg kvaliteta, kao i odgovarajuće transkripte. Molimo Vas da kod upotrebe ovog materijala uvek navedete kao izvor HUN "Gerhard" i sufinansijere projekta Institut za odnose sa inostranstvom i Ministarstvo unutrašnjih poslova SR Nemačke.
U nazivu audio zapisa je navedeno ime i prezime osobe sa kojom je realizovan intervju, kao i mesto njenog rođenja.
Interview Ana Šarkezi Albertsdorf
Interview Eduard Grolinger Gakovo
Interview Elisabeta Radovic Torschau
Interview Jelisaveta Lipokatic-Loncar Apatin
Interview Josip Juric Tschonopel
Interview Josip Pozojevic Stapar
Interview Katalin Medve Telecska
Interview Katarina Turkal Hodschak
Interview Ladislav Plac Sombor
Interview Margita Poganj Apatin
Interview Marija Bacic Backi Monoštor
Interview Stevan Repman Backi Monoštor
Seljačka nošnja Podunavskih Švaba
Ova nošnja svedoci o vremenu, koje polako pada u zaborav!
U Vojvodini je, medu švapskim življem, postojala razlika u narodnim nošnjama od mesta do mesta. Razlog za to se sigurno krije u cinjenici da su švapski naseljenici pristigli iz razlicitih krajeva Nemacke. Ovde izloženi odevni primerci su se još 1944. godine nosili u Parabucu (Ratkovo). Narodna nošnja je do nešto posle kraja Drugog svetskog rata bila sastavni deo svakodnevne odece na selu.
U oktobru 2009. godine je gospodin Matias Klajn (krojacki majstor iz Minhena, roden u blizini Ratkova, koji se specijalizovao za narodne nošnje podunavskih Švaba, i kao takav blizak je saradnik Centralnog muzeja podunavskih Švaba iz Ulma - Nemacka) sakupio i postavio ove odevne eksponate.
„Secanje na nas"
Izložba „Secanje na nas", koju možete pogledati u prostorijama Udruženja Nemaca „Gerhard" sasvim je posebnog karaktera.
Eksponati su najvecim delom pozajmljili ili poklonili od clanovi Udruženja. Ti predmeti vezuju naše clanove za odredenu osobu, za jednu životnu epohu, ili pak nose u sebi odredenu emotivnu crtu. Kao takvi, sa tim sasvim licnim znacenjem, još uvek su prisutni u našoj sadašnjosti. Ovi eksponati, koji sa sobom nose secanje i emocije cine jedan delic licne istorije podunavskih Švaba iz Sombora i okoline, koja prevazilazi uobicajenu granicu izmedu umetnosti i svakodnevnice.
Ovom izložbom nismo želeli da Vam preslikamo nacin života podunavskih Švaba u našim krajevima, vec želimo da Vam ispricamo jednu pricu o ljudima i njihovim osecanjima - o zanatima, lepim ženama iz grada, prelepim nošnjama sa sela, o vencanjima i krštenjima.